Територија некадашње Југославије једна је од оних на којој су се промјене у Европи, у другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека, десиле у вези са дубоким унутрашњим историјским процесима. Велике промјене у Европи, условљене дубоким унутрашњим историјским процесима, у другој половини осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека, утицале су и на збивања на просторима бивше Југославије. У убрзаном историјском времену, распад Југославије обиљежен је трагичним сукобима. У њима су слике и симболи догађаја везаних за два свјетска рата играле веома значајну улогу. На спољном плану нестанак СССР-а и Варшавског пакта, као и рушење Берлинског зида – уједињење Њемачке, били су нова глобална стварност. У тој стварности, подржане од стране Запада, Словенија и Хрватска, двије од некадашњих шест република у Југославији (која је била федерација), кренуле су у насилну сецесију и разбијање заједничке државе.
Југославија је, осим националним противурјечностима, била обиљежена и низом економских проблема карактеристичних за комунистички и посткомунистички систем. Срби су били већински народ који је својим напрезањима и великим жртавама у два свјетска рата дао кључни допринос стварању Југославије. Они су живјели и у другим републикама осим Србије. У наведеним процесима Срби су дошли у опасност угрожавања њихових колективних права и насилног раздвајања у више нових држава у којима би били обесправљена мањина. У наведеним процесима јавила се опасност од угрожавања основних људских права Срба њиховим насилним раздвајањем у више нових држава у којима би били обесправљена мањина. Сецесионистичке снаге циљано су нетрпељивости, а затим и ратне сукобе, преносиле и на подручје централне југословенске републике Босне и Херцеговине (БиХ), која је била вишенационална јер су у њој живјели Срби, Хрвати и Муслимани – који су као нација признати почетком 70-их година 20. вијека. Крајем 1991. и почетком 1992. године хрватско-муслиманска коалиција у БиХ кренула је и дефинитивно путем насилне сецесије, а сви покушаји представника Срба да заштите своја људска, уставна, лична и колективна права наилазила су на прегласавања и манипулације.

Због немогућности да у Скупштини Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (прва која је формирана након пада комунизма и успостављања вишестраначја) одбране уставом гарантована конститутивна права српског народа, српски посланици су се издвојили и 24. октобра 1991. године формирали Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. У новембру 1991. године српски народ на територији БиХ на плебисциту јасно се изјаснио за опстанак у Југославији. У немогућности да обуставе насилну сецесију и своје одсјецање од матичне Србије, представници српског народа су у Сарајеву 9. јануара 1992. године донијели су одлуку о формирању Републике српског народа у Босни и Херецговини која је касније током рата, након неколико варијанти имена, преименована у Републику Српску. У декларацији која је донесена тога дана, између осталог, се наводи:

„…Данас, неодговорни и себични сецесионисти, мотивисани и помагани од Југославији ненаклоњених страних сила, покушавају срушити заједничку државу, прекинути њен државноправни идентитет и континуитет и уклонити је са историјске сцене. Чине то једностраним актима, на штету других југословенских народа, игнорисањем уставних органа и институција савезне државе, избјегавањем преговора и договора, кршењем договорених прекида оружаних сукоба, у циљу потпуне интернационализације југословенске кризе и евентуалне стране војне интервенције“. У првом члану Декларације аутори децидно наводе која подручја и због чега улазе у састав новоосноване Републике: „На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја у којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији оснива се и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине“.

Ако пажљиво погледамо Декларацију, каснији Устав и друге формативне документе Републике Српске, уочићемо три константе самосвијести: 1. свијест о историјском трајању српског народа на територији Босне и Херцеговине; 2. свијест о континуираним покушајима да се српском народу одузме конститутивност и државотворност у Босни и Херцеговини; 3. као најдоминантнија константа, свијест о преживљеном геноциду у Другом свјетском рату, на територији Независне Државе Хрватске (НДХ) која је обухватала и просторе данашње Босне и Херцеговине.

Историјски и демократски значај 9. јануара 1992, дана када је основана Република Српска, свједоче и чињенице да је ова државна организација основана прије почетка сукоба у БиХ, тј. да се на миран начин и уз многобројне преговоре са међународним учешћем покушало ријешити замршено вишенационално питање. Основали су је легално изабрани представници српског народа у Народној скупштини која је симбол савремене демократије.

Апсурдно, али они који су разбијали Југославију, дезавуишући све аргументе за њен опстанак, под утицајем различитих страних фактора, залагали су се за опстанак Босне и Херцеговине на грађанским принципима, који су били само изговор за намјеру да се Срби сведу на обесправљену националну мањину. Дакле, имајући јасну свијест о важности југословенске државе у којој је српски народ живио у истим државним границама, али која је и сматрана јединим заштитником српског идентитета, па и физичког постојања српског народа, српска политичка и интелектуална елита у Босни и Херцеговини је у моментима нестанка илузија о могућности заједничке државе урадила једино могуће – формирала је, а затим и бранила, сопствену државу. Република Српска својим формирањем настала је као заштита од непризнавања конститутивности, прегласавања и угрожавања националног идентитета. Она је коначно представљала и израз самоодбрамбеног рефлекса који је био резултат историјског сјећања на покушај потпуног уништења српског народа у НДХ и виђена је као српско НИКАД ВИШЕ.

Услиједио је крвави грађански рат на простору БиХ који је напокон под утицајем САД завршен Дејтонским мировним споразумом у децембру 1995. године. Овај међународни споразум је признао постојање и Републике Српске као ентитета у државној заједници БиХ. Република Српска данас, 27. година од тог споразума, и 31. годину од оснивања функционише са значајним прерогативима државности и веома је осјетљива на покушаје централизације БиХ, као и покушаје укидања сопствених надлежности. У настојањима да Републици Српској оспоре право на постојање, право на име и обиљежавање дана њеног настанка, представници Бошњака (некадашњих Муслимана) придобили су подршку високих представника међународне заједнице чија су овлаштења, апсурдно у 21. вијеку, досегла опсеге некадашњих колонијалних управитеља, и који од задњег мандата немају легитимитет и подршку Савјета безбједности УН. На таква настојања Скупштина Република Српске је одговорила расписивањем Референдума о Дану Републике Српске који је одржан 25. септембра 2016. године. На њему је 677.721 или 99,81% од изашлих грађана Републике Српске гласало да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске.

Покушаји оспоравања основних права Републике Српске настављени су и даље, преко политички инструисаног Уставног суда на нивоу БиХ, у којем супротно свим демократским савременим нормама, суде и странци који нису држављани БиХ, и који заједно са представницима Бошњака доносе одлуке прегласавањем. Међутим, упркос свему, 9. јануар се обиљежава као најзначајнији празник Републике Српске. Тада се оранизује свечана парада полицијских и цивилних структура, а истакнуте националне заставе на јавним мјестима и приватним кућама свједоче о поносу српског становништва и неугаслом сјећању на јунаке Одбрамбено-отаџбинског рата. Истог дана обиљежава се и крсна слaва Светог Првомученика Стефана што овом празнику даје и духовни карактер. И то свједочи о вјековном присуству српског народа на просторима данашње БиХ, јер су српски средњовјековни владари овог свеца сматрали својим заштитником. Становници и институције Републике Српске наводе да је за њих 9. јануар неупитан, те да је то знак њиховог постојања и демократског потенцијала да одлучују о својој судбини.

Овај дан је празник слободних људи. Уколико једном независном, самосвјесном и поносном народу забране да, као симбол свога постојања, обиљежава значајне датуме из своје прошлости, запитаћемо се у каквом то времену и свијету живимо? Шта је сљедеће?

Предраг Лозо
историчар
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица