На први конкурс Представништва Републике Српске у Грчкој са темом „Српска у срцу“ поводом прославе 30 година од настанка Републике Српске стигло је око 100 радова из свих крајева наше земље. Ђаци средњих школа и завршних радова основних школа су својим радовима показали завидно знање историје и културе свог завичаја што је, уз неопходан списатељски таленат, и био услов да се одговори на родољубиву тему „Српска у срцу“.

 У већини радова потенцирана су препознатљива обиљежја Републике Српске (ријеке, планине, споменици, манастири) као и кључне тачке (новије) српске историје. Виђене очима наших најмлађих писаца, ови су моменти колективне свијести српског народа добиле свој нови, аутентични, дјечији израз. Ђаци су показали и завидно знање дјела најзначајнијих књижевних стваралаца из Републике Српске, те су неким од радова слиједили књижевни траг Кочића, Андрића, Дучића или Шантића. Осим прозних радова на конкурс је стигло и низ успјешних поетских остварења.
Сматрајући да је конкурс својим квалитетом и одазивом испунио своја очекивања, Представништво Републике Српске у Грчкој је одлучило да награди све учеснике објављивањем свих радова у пригодној публикацији. Ова публикација биће свједочанство талента и вриједности које Република Српска гаји као и својеврсна „лична карта“ будућности српског народа са „оне стране Дрине“.

У најужи круг изабрани су радови Анастасије Берић, Анастасије Томић, Анђеле Савић, Андрее Ђукић Данијела Миљатовића, Ђорђа Ковачевића, Драгане Делић, Горана Брборића, Марије Јоргић, Милице Боровчанин, Милице Макитан, Огњена Бошковића и Страхиње Продановића.

🏆Једногласном одлуком жирија за најбољи рад изабран је прозни састав Горана Брборића, ученика V разреда Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи.

✏ Рад Горана Брборића одликује рјечитост, емотивност, а оно што је суштински важно за овај конкурс је једна сјајна паралела традиције која сеже даље од историје, а на којој Српска суштински траје и трајаће, коју у себи треба да чува, гаји, отхрањује, његује од предака ка потомцима у свом чистом облику љубави ка отаџбини – и лик ђеда. Ђед је у неку руку сама Република Српска која никада неће умријети, јер има изданке какви су потомци у списатељском таленту младог Брборића.
Примјетно је да су радови ужег круга препуни високопарног родољубивог стила који опетује одређени родољубиви фонд ријечи, побједнички рад не пати од тога. Похвално је да је у најужем кругу жанровски било доста инвентивних и храбрих приступа, па опет, иако у форми класичне приче, вариране кружне композиције, преплитањем историјских чињеница са интимном исповјешћу губитка најближег саговорника, пријатеља, посебне споне унука и дједа, са поетичким карактеристикама типичним за реализам: фабула у функцији карактеризације лика, паралелизам атмосфере вањштине са унутрашњим, у овом случају, самог приповједача, она дубинска и суштинска, готово прагматска, опипљива љубав према својој земљи, оно је што рад Горана Брборића, ученика завршног разреда Богословије у Фочи, ставља без сваке сумње на прву позицију.