Током ратова деведесетих, Црвени крст Србије је, у цсарадњи са Црвеним крстом Грчке, започео пројекат организованог боравка деце у грчким породицама, из подручја погођених ратом. Тада вероватно нико није ни слутио да ће почетна идеја програма опоравка деце прерасти у величанствени пројекат који је трајао чак 18 година и кроз који је прошло скоро 20.000 деце. Тим програмом су била обухваћена деца која су у рату изгубила родитеље, деца смештена у хранитељске породице, деца избеглице, деца несталих на Косову и Метохији и деца из социјално угрожених породица, без обзира на националну припадност.

Прва група деце је у Грчку отишла 1993. године на месец дана, а затим се програм развијао кроз различите фазе: од шестомесечног боравка у грчким породицама, преко посета током божићних и ускршњих празника, до летовања.

“Они су више од пријатеља или тамо неких људи који су помогли. Они су моја мајка, отац, брат и сестра, само немамо исту ДНК”, речи су Анђелке Жунић, која је у овом програму учествовала од 1995. до свог пунолетства 2002. године.

‘Невидљиви хероји’
Ове године, у јулу месецу, Представништво Републике Српске у Грчкој покренуло је пројекат “Невидљиви хероји”, подржан од стране Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу Републике Српске. Шефица Представништва Јелена Јовановић за каже да је овај пројекат посвећен свим Грцима који су нашој деци великодушно отворили врата својих домова и пружили им љубав током најтежег периода.

“Како се ово никад не би заборавило и како би овај израз солидарности заувек остао урезан у историји наших народа, Представништво је покренуло овај пројекат, који ће не само повезати породице које су можда изгубиле контакт, него ће поново оживети сећања и постати још једно сведочанство нераскидивог српско-грчког пријатељства”, наводи Јовановић.

Пројекат има више фаза. У првој фази је упућен позив грчким породицама да се јаве Представништву и доставе информације и фотографије које ће помоћи у дефинисању слике о овој великој хуманитарној акцији. Позив је упућен путем видеопоруке – презентовао га је један од најпознатијих грчких глумаца Јанис Серветас, али и уз помоћ државних институција, невладиних организација, Грчке и Српске православне цркве, Црвеног крста Србије и Грчке, као и новинара, историчара и људи који су били укључени у организацију довођења деце.

Јовановић: Свједочанство нераскидивог српско-грчког пријатељства />Током друге фазе систематизовани су подаци неколико стотина грчких породица које с се одазвале позиву, док се у трећој фази планира снимање документарног филма у свих 28 градова, односно 150 општина у којима су деца била угошћена. Осим филма који ће документовати сећања грчких породица на дане када су у своје домове примили уплашене малишане који нису знали грчки језик, припрема се и књига у којој ће се, осим сведочења Грка, наћи и приче, тада деце, а данас одраслих људи, корисника овог програма.

Анђелка Жунић је једна од њих. Имала је осам година када ју је рат затекао у селу Бољанић код Добоја. Тамо је живела са мајком и братом у дединој кући. Отац, војно лице, радио је у Београду.

Са два кофера и кутијом у којој је био телевизор, по мраку хладног јутра, напуштају Бољанић. Отац их дочекује у Београду, у војном самачком хотелу који почиње да се пуни породицама са сличном судбином. Ситуација из дана у дан постаје све тежа и Анђелкина мајка пријављује породицу у Црвени крст. Захваљујући овој организацији, успевају да се прехране и обуку. У то време од учитељице Анђелка први пут чује да нека деца одлазе у Грчку преко Црвеног крста.

Две године касније, отац добија дуго очекивани стан: “У приземљу нове зграде упознајемо комшију чија се ћерка управо вратила из Грчке. Одушевљен, прича нам колико јој је било лепо и обавештава нас да следећа група деце путује за петнаестак дана, и да би било добро да се распитамо да ли могу и ја. Тако смо и урадили; пошто смо се ми водили као избеглице, у Црвеном крсту су нам рекли да хитно урадим пасош и да се спремим да кренем 10. фебруара 1995.”

Анђелкини родитељи су одлучили да је пошаљу у Грчку: “Испред воза стотине деце и родитеља! Пронашли смо учитеља Мирослава Маринковића који је био одговоран за нашу групу. Било нас је двадесет и једно дете, ишли смо на Крит, у Хању. Путовали смо дуго, 48 сати. Успут смо се сви упознали, делили храну, везали једни за друге. Разних судбина је ту било, ни једна срећна. Ипак, нисам плакала, нити сам осећала страх.”

У Хањи их је, испред општине, дочекало пуно људи. Ушли су у свечану салу, деца су стала у ред десно, домаћини лево: “Тада сам почела да размишљам шта ћу ако не будем могла да издржим? Шта ћу ако им се не допаднем или они мени? Да ли имају деце? Како ћемо се слагати? Како ћемо се споразумевати?”

Анђелка је додељена породици Марије Архонтаки. Марија јој се одмах свидела због, како каже, “најлепшег осмеха на свету”. Ускоро је упознала и Маријиног мужа Јаниса, и њихову децу Стефана и Катарину.

Већ после неколико дана су се навикли једни на друге и постали блиски. Марија је Анђелки свако јутро остављала гардеробу преко столице, а Јанис јој је правио сендвич за школу. Са њим је први пут у животу отишла на плажу, он ју је научио да плива. У школу је ишла са другарима из воза, а подучавао их је учитељ Мирослав, којег памти као веома духовитог човека, посвећеног деци. Уз Катарину и Стефана је врло брзо научила грчки језик.

Данас, четврт века касније, њих троје једни друге људима представљају као свог брата и сестру.

Шест месеци је пролетело. Марија је Анђелки за пут спаковала три кофера и седам кутија ствари. Ту је било гардеробе, хране, хигијенских средстава, поклона за њену породицу, школског прибора.

На растанку су, испред брода, сви плакали: „Црвени крст је у наредним годинама наставио да организује путовања, те сам ја тако све распусте, сваки Васкрс, Божић и Нову годину провела са њима. Марија ми је плаћала чак и школарину за факултет. Учествовали су у сваком сегменту мог живота. Кад сам се удавала дошли су на моје венчање. Кад сам родила своје прво дете, Софију, Катарина није хтела да чује да је неко други крсти. Кад сам рађала своје треће дете, Марија ми је спремала торбу за породилиште. Знате, они су много, много више од тамо неких људи који су помогли. Они су моја породица”.

Пројекат “Невидљиви хероји” није ограничен роком трајања, али је планирано да документарни филм буде завршен до краја 2021. године. Надамо се да ће и овај текст допринети да се вест о пројекту прошири и да се што више људи са простора Босне и Србије, који су као деца учествовали у програму опоравка, јаве Представништву Републике Српске у Солуну.

извор: Al Jazeera
новинар: Гордана Момчиловић